FOMO: Strah od propuštanja i kako pronaći radost u sadašnjosti

FOMO, strah od propuštanja, je sveprisutan fenomen modernog doba koji nas drži u stalnoj potrazi za nečim boljim.

U svetu, gde su ekrani prozori u bezbroj života i mogućnosti, sve više ljudi je uhvaćeno u nevidljivu zamku – strah od propuštanja, poznatiji kao FOMO (Fear of Missing Out).

To je onaj unutrašnji nemir koji šapuće da dok se nalazimo ovde, negde drugde se dešava nešto bolje, zanimljivije, isplativije. Trava je uvek zelenija u komšijinom dvorištu, a um je u stalnom traganju za idealnom lokacijom, savršenim događajem ili najboljom prilikom.

Mnogi su zarobljeni u paradoksu: što više opcija imaju, to su manje sposobni da uživaju u onome što im je dostupno. Fokusirani su na ono što nemaju, umesto na ono što imaju. Zbog uticaja društvenih mreža, poređenje s drugima je postalo svakodnevica, što često dovodi do osećaja socijalne anksioznosti i nedostatka samopouzdanja.

Da bismo bolje razumeli kako strah od propuštanja funkcioniše probajte da zamislite da ste na planini.

Pred vama su dani odmora, čist vazduh, šetnje, dobro društvo. Ipak, umesto da uživate u mirisu borovine, opuštate se, misli su vam na rok koncertu koji je sledeće nedelje.

Dok šetate planinskim stazama ili sedite pored vatre pod zvezdama, misli vas podsećaju da „pravi“ doživljaj tek dolazi. Pažnja vam je podeljena, a radost trenutka u kome se nalazite ostaje u senci neprestanih očekivanja.

Dolazi i taj dan, koncert o kome ste danima maštali. Kiša pljušti, mokri ste do gole kože i promrzli, i umesto očekivane euforije, osećate samo duboko razočaranje.

Vraćate se na planinu. Ponovo ste okruženi istim zanimljivim ljudima i lepim pejzažima, ali um vas je već odveo na more. Niste uspeli da se prepustite trenutku, da se opustite i uživate u prirodi i razgovoru sa prijateljima. Svaki zvuk aviona na nebu podseća vas na sledeću avanturu, na „bolje“ iskustvo koje tek dolazi. Vaša stalna odsutnost, uz priču o tome šta vas čeka na moru, kvari odmor svima.

I eto dolazi i taj dan, stižete na more, ali kao po pravilu sudbina interveniše kako se najmanje nadate – razboleleli ste se. Ležište u sobi, i umesto peska pod nogama i sunca na koži, osećate kako vas bolest drži zarobljene, dok vam misli neprestano govore o svemu što propuštate.

Ovaj neprestani ciklus, gde je sreća uvek negde drugde, savršeno ilustruje kako strah od propuštanja zarobljava ljude. Čini ih nesposobnima da zaista žive i budu prisutni u svom životu, jer su stalno u jurnjavi za neuhvatljivim savršenstvom.

Oslobađanje od okova straha od propuštanja nije u potpunom isključivanju iz sveta, već u povratku sebi i sposobnosti da se pronađe sidro u sadašnjem trenutku. To je putovanje ka svesnosti i prihvatanju da je „ovde i sada“ jedino mesto gde se život zaista dešava.

U suštini, radi se o pronalaženju radosti propuštanja, poznatije kao JOMO (Joy of Missing Out). To je svestan izbor da se fokusirate na ono što radite, bez osećaja krivice zbog nečega što ne radite.

Radost propuštanja oslobađa vas tereta savršenstva i omogućava vam da sami definišete šta je zaista važno.

Priča o Helen Keler je primer kako zahvalnost može preokrenuti život. Rođena slepa i gluva, ona je u mraku i tišini pronalazila smisao i radost. Njena životna priča nas uči da sreća nije u idealnim uslovima, već u pronalaženju lepote i zadovoljstva u onome što nam je dostupno i u potpunom uranjanju u sopstveni život, ovde i sada.

Ako vas zanima možete na YouTube-u pogledti igrani film o Helen Keler.

Ključna je promena perspektive – od „šta ako“ prema onome „šta jeste“. Umesto da maštate o idealnom životu, usredsredite se na mogućnosti koje vam pruža ovaj trenutak, ovaj život.

Vežbanje svesnosti, je jednostavan način da se um usidri u sadašnjosti. To je kao da uhvatite svog „razigranog psa“ (tvoj um) i kažete mu: „Evo ti loptica, igraćemo se ovde, sada.“

• Možete početi malim koracima. Na primer, umesto da jedete automatski, gledajući u telefon, probajte da primetite miris i ukus hrane.
• Dok šetate, primetite kako vetar miluje vaše lice, vidite maslačak, barice na putu…

Važno je i postavljanje digitalnih granica. Ne morate se potpuno isključiti, ali možete odrediti vreme za internet i društvene mreže. Odlučite da ne proveravate telefon dok jedete, tokom prvog sata ujutru ili sat vremena pred spavanje. Setite se, da je ono što vidite na mrežama često pažljivo filtrirana i nerealna slika stvarnosti.

Kao što priroda ne juri, ne brine i ne poredi se, tako i vi možeš pronaći svoj unutrašnji mir. Kada posmatrate reku, ona jednostavno teče. Ne pita se da li je mogla da teče nekim drugim putem ili da li je lepša od druge reke. Jednostavno jeste. Upravo u tome leži oslobađanje od tereta i pronalazak balansa i zadovoljstva.

Ne čekajte savršen trenutak da biste počeli da živite. Usporite, pogledajte oko sebe i dopustite sebi da osetite život. Izaberite danas da u potpunosti budete ovde i sada. Počnite sa jednom malom stvari – primetite ukus jutarnje kafe, čujte zvuk kiše ili osetite toplinu sunca na licu. Upravo u tim sitnicama leži početak jedne velike promene.

Vreme je da prekinemo sa tim „šta ako“ i opredelimo se za bogatstvo onoga „šta jeste“.

I na kraju pitanje za sve nas: Šta je zapravo veći rizik: propustiti nešto na društvenim mrežama ili propustiti sopstveni život?