Depresija posle praznika: Kako naučiti da se radujemo sitnicama

Depresija posle praznika nas plaši zato što nas ostavlja u tišini.

Kada se pogase sva svetla i sve lampice, ostajemo sami sa sobom u običnom danu, u praznini sa kojom često ne znamo šta ćemo.

Primećujem da se ljudi sve manje smeju. A prava radost se zapravo nikad ne nalazi ako je tražimo na silu. Ma koliko nas uveravali na razne načine da se radost i sreća nalaze izvan nas i da je to slika koju prodajemo drugima, istina je potpuno drugačija. To je onaj trenutak kada vas sunce pomiluje po licu ili miris koji vas vrati u detinjstvo, pesma koja vam probudi neka sećanja…

Ove godine, u januaru nas je dočekao sneg posle dugo vremena, i on nam je bio veliki test. Dok su se mnogi žalili na probleme u snabdevanju i zavejane puteve, za nekog je taj sneg otvorio polje slobode kroz mirovanje.

Onoga trenutka kada prihvatite da ćete na posao ići peške, i kada iznad sebe vidite zvezdanio nebo koje je toliko jasno i veličanstveno da oduzima dah, depresija posle praznika gubi svoju težinu. Ta hladnoća koja pročišćava, mir u jutarnjem kretanju, tišina koja nas okružuje su darovi koje često previđamo jer nam remete utvrđene planove.

Radost se pojavi kada je ne čekaš. Nije to nikakva velika životna promena, već ona sitna, skoro neprimetna iskra – kao ona škripa snega pod nogama dok se sve oko vas usporava. Često nas taj zimski bluz prevari da mislimo kako je sve stalo.

Nije, ali nam pokazuje da nam zapravo ne treba mnogo da bismo se osetili živima. Istinska radost je tiha. Ona je u onom dubokom udahu hladnog vazduha rano ujutru, dok čitav svet još spava, a vi čistite stazu ispred kuće bez ikakvog osećaja pritiska. To su trenuci koji nas ispunjavaju, raduju i koji delite sa onima koji sa vama dele taj trenutak.

Sve dok merimo svoj osmeh u odnosu na druge, bićemo u minusu. Postpraznična melanholija često dolazi iz potrebe da budemo „efikasniji“ čak i kada nas priroda poziva na predah. Istina je da se niko nije istinski odmorio dok je razmišljao o tome kako njegov život izgleda drugima.

Kada odustanete od toga da ste neprestano u akciji, da pratite tuđe ritmove i prihvatite svoj sopstveni, postajete onaj čovek koji korača kroz sneg, svestan svake pahulje i lepote božanskog koja ga okružuje. Taj mir u kući dok napolju veje, a vi ne morate ništa, naš je način da ponovo zavolimo te male, naizgled nebitne stvari.

Zašto se ljudi manje smeju? Mnogi su razlozi tome. Čovek je na svoja leđa natovario mnoge terete, ali i prihvatio da nosi i tuđe. Ostaviću vas da razmislite, o sebi, svom životu i date odgovor na postavljeno pitanje. Ali radost nije nagrada za postignute ciljeve; ona je gorivo koje nam pomaže da idemo dalje.

Ne treba nam „novi ja“ svakog meseca da bismo bili vredni pažnje. Treba nam onaj „stari ja“. To je osoba koja je znala da uživa u jutarnjoj tišini i zvezdanom nebu, bez plana i filtera. Kada se prepustimo nesavršenom trenutku – čak i snegu koji menja rutinu – mi biramo slobodu. Najjača svetlost ne dolazi od blica i naizgled savršenog života. Ona dolazi unutrašnje tišine koja je konačno pronašla svoj mir u običnom, belom, januarskom danu.