Praznici između nade i stvarnosti: Dan nakon trežnjenja…

Praznici nam stižu…

Decembar je mesec kratkih i sivih dana. Dok „gradovi blistaju“, u nama se sudara ono što vidimo sa onim što duboko u sebi priželjkujemo. Kitimo jelke kako bismo se nosili sa sivilom u sebi i oko sebe. Ipak, šta preostaje kada se scenografija ukloni i ostanemo sami sa istinom?

Svi smo barem jednom u životu poverovali u magiju 31. decembra. Postoji ta duboka ljudska potreba da verujemo kako će nam Nova godina doneti promenu, zdravlje ili sreću, gotovo kao da je sam datum čarobni štapić.

Međutim, sociolozi i psiholozi često ističu jedan paradoks: praznična nada i stvarnost se najčešće sudaraju sa našom pasivnosti. Čekamo da nas sreća „zaskoči“, ne čineći ništa da promenimo sopstvene obrasce ponašanja. Nadamo se boljem sutra, dok uporno ponavljamo isto juče. Ta nada je lepa, ona nas greje poput toplog čaja, ali bez volje da se pomerimo s mesta, ona ostaje samo lepa iluzija upakovana u sjajni papir.

Praznici su tradicionalno rezervisani za porodicu. Ali, razna istraživanja pokazuju da su upravo ovi dani periodi najveće usamljenosti. Dok sedimo za bogatom trpezom, često shvatamo da fizička blizina ne znači i emocionalnu povezanost.

Praznici nam tada pokazuju svoje najtužnije lice – socijalnu otuđenost koju ni najskuplji pokloni ne mogu da premoste. Ponekad su praznici samo ogledalo koje nam surovo pokazuje da su razgovori postali površni, a zagrljaji mehanički. Ipak, ti trenuci su prilika da se zapitamo: Da li se zaista poznajemo ili samo delimo isti krov dok čekamo da odradimo svoje?  

Praznici ne stvaraju probleme u odnosima, oni ih samo čine vidljivijim pod jačim svetlom lampica.

Danas je teško odvojiti duhovni aspekt praznika od onog komercijalnog. Često zaboravljamo poreklo modernog Deda Mraza. Lik u crvenom odelu sa belim krznom i dugom belom bradom plod je reklamne kampanje iz tridesetih godina prošlog veka. Poznata kompanija stvorila je ikonu koja i danas pokreće potrošačku mašineriju.

Praznici su postali idealna platforma za potrošačko društvo koje nas ubeđuje da je sreća merljiva brojem kesa koje donesemo kući. Praznici se tako pretvaraju u trku za popustima, gde se smisao potpuno gubi u gužvama tržnih centara, ostavljajući nas praznima kada se novčanik isprazni.  

Dok jedni razmišljaju o dekoraciji, drugi razmišljaju o preživljavanju. Za ogroman broj ljudi, Nova godina nije vreme slavlja, već podsetnik na nemaštinu. Kada nemate osnovna sredstva za život, šarenilo u izlozima deluje kao uvreda, a ne kao poziv na radost. Za te ljude, praznici ne postoje. Postoji samo hladnoća koju sjajne reklame ne mogu da razbiju.

Praznična nada i stvarnost nas suočavaju sa potiskivanjem. Nesvesno brišemo sve što kvari našu sliku sreće. To nije svesna odluka. To je instinkt da zaštitimo mir od surovosti. Takvi prizori se jednostavno ne uklapaju u našu prazničnu scenografiju.

Dok gradovi svetle, naša psiha automatski briše one koji su u mraku. Ne možemo sebi dozvoliti da bilo šta ugrozi krhku sliki radosti koju smo s mukom izgradili. Jaz između okićenih izloga i tišine onih po strani je istina koju ignorišemo. Tako čuvamo privid da je naš svet sigurno i stabilno mesto.

Praznike ove godine dočekajmo otvorenih očiju. Nikada nije bilo jasnije da sistem ne mari za pojedinca. Dok jedni nemaju krov nad glavom, drugi robuju nesvesni sopstvenog ropstva. Taj sudar prividne sigurnosti i tuđeg beznađa stvara duboku nelagodnost. Nju ne može izlečiti nikakva praznična kupovina. To je trenutak trežnjenja u svetu gde smo svi samo figure u tuđoj igri.

Ono što dodatno usložnjava ovaj period jeste sve primetnija polarizacija među ljudima. Čini se da smo postali društvo u kojem je dijalog postao nemoguća misija. Praznici nas suočavaju sa istinom da su se ljudi podelili još više, ne samo oko politike, već i oko potpuno banalnih sitnica. Svađamo se oko mnogih stvari, oko toga šta je ispravno reći ili misliti, dozvoljavajući da nam gluposti ukradu ono malo zajedništva što nam je preostalo.

U svemu tome najteža i možda najopasnija uloga pripala je onima koji biraju da ostanu po strani – neutralnim posmatračima. Danas se u tišini često krije najveći otpor, ali se ona u vremenu opšte buke tumači kao pretnja.

Biti onaj koji odbija da zauzme stranu u areni, koji ne želi da reži na komšiju zbog tuđih interesa, postalo je hod po tankoj žici. Ipak, upravo iz te tačke neutralnosti najbolje se vidi cela slika: i ruka koja baca kost i besmisao sukoba. Možda je prava hrabrost baš u tom odbijanju da budemo nečije oruđe. Ostati budan, miran i svestan, dok te svi pozivaju u boj, jeste onaj najtiši, ali najdublji čin čuvanja sopstvene ljudskosti.

Nostalgija je čest pratilac praznika – taj  pogled unazad ka vremenima koja nam se čine boljim. Svi mi u sebi nosimo nostalgična sećanja na neko prošlo vreme u kojem smo bili srećni, ali ta slika je retko kada verna stvarnosti. To je polirana i emocijama ukrašena vizija u kojoj smo svesno izbrisali brige, a ostavili samo toplinu.

Praznična atmosfera nas često hvata u tu zamku: pokušavamo da u sadašnjosti oživimo uspomenu koja je nedostižna, jer više nismo isti ljudi, niti je svet isto mesto. Tugujemo za „starim dobrim vremenima“, zaboravljajući da je i tada bilo i blata i mraka, ali su ih naša sećanja prekrila zlatnom prašinom. Ta idealizovana prošlost može biti prepreka da vidimo lepotu u ovom, nesavršenom trenutku koji nam je dat.

Postavlja se pitanje: da li je slavljenje praznika u ovakvim okolnostima čin poricanja ili vere? Možda je ipak ovo drugo. U svetu koji je postao surov i nepredvidiv, zadržati mrvu radosti i povezati se sa bližnjima, uprkos svim razlikama, postaje jedini smisao.

Praznici i stvarnost ne moraju uvek biti u sukobu; stvarnost je neosporno teška, ali nada ostaje jedini alat koji imamo da tu istu stvarnost učinimo podnošljivom. Suština se ne krije u velikim gestovima, već u onom trenutku kada, uprkos svim podelama, u onome ko sedi pored nas odlučimo da vidimo čoveka, a ne projekciju neprijatelja koju nam drugi nameću.

Danas možda hodamo po ivici noža, ali istorija pamti i teža vremena. Ratovi i krize su se oduvek smenjivali. Ipak, u svakom mraku opstajalo je ono najvrednije u nama. Praznici nas uvek iznova vraćaju na lekciju koju nam je ostavio Viktor Frankl, psihijatar koji je preživeo strahote logora. On nas je naučio da nam život može oduzeti sve, ali nam niko ne može oduzeti poslednju ljudsku slobodu: pravo da sami izaberemo svoj stav prema okolnostima.

Frankl je kroz osnivanje logoterapije pokazao da čovek koji ima „zašto“ zbog kojeg živi, može podneti skoro svako „kako“. U kontekstu današnjih praznika, to znači da naša radost ne mora biti poricanje stvarnosti, već svestan izbor.

Ako je on pronašao smisao u paklu logora, možemo li ga i mi naći danas? Možda je taj smisao u zagrljaju uprkos besmislenom sukobu ili u pomoći komšiji. Sutra će biti bolje samo ako mi odlučimo da budemo bolji.

Kada govorimo o nadi koja ne zavisi od okruženja… Naši su preci tu lekciju ispisali svojom krvlju i verom. U najtežim istorijskim trenucima, tokom Prvog svetskog rata, u haosu rata, smrti… oni nisu zaboravljali ko su.

Slava se obeležavala u rovu… Nada i stvarnost su se za njih sretale u jednom komadu hleba. Čuvali su ga u torbi uprkos gladi, zajedno sa malom svećom. To nisu bili samo običaji. Ti simboli su bili dokaz da čovek ostaje čovek dokle god neguje ono što je svetije od preživljavanja.

Taj plamen u blatu nas uči važnoj lekciji. Praznik nije raskoš, već unutrašnja odluka da sačuvamo dostojanstvo i kada je sve izgubljeno. Život nam može oduzeti slobodu kretanja. Ipak, niko nam ne može zabraniti da upalimo taj mali plamen uprkos mraku.

Svet će uvek biti uzburkan i podeljen. Ipak, praznici su tu da nas podsete da mir počinje u nama, a ne u vestima koje pratimo. Optimizam nije naivno verovanje da će problemi nestati sami od sebe, već hrabrost da negujemo lepotu uprkos svemu. To je ono kićenje jelke, to je ona sveća u rovu – to nije samo dekoracija…

Nada i stvarnost se mire u saznanju da život traje uprkos svemu. Svaki čin ljudskosti i svesna odluka da ne budemo tuđe marionete daju nam snagu da ostanemo svoji. To je nit koja nas povezuje čak i onda kada nas razlike razdvajaju.

Zato, dok sat otkucava poslednje sekunde stare godine, nemojmo čekati da nam svet donese mir… Neka ovi praznici budu povratak onome što je suštinski ljudsko u nama. Možda ne možemo uticati na dešavanja u svetu, ali možemo biti tu jedni za druge.

Na kraju krajeva, najveća čuda se ne dešavaju na nebu. Ona se rađaju u srcu čoveka koji je odlučio da se nada, voli i traje. Ljudi su to činili kroz vekove, ostavljajući nam u nasleđe Iskru koja se nikada ne gasi.