Odgovornost…
Kako da čovek umesto uloge pasivnog posmatrača, koja mu vrlo često prija preuzme odgovornost za sebe?…
Nedavno sam ćaskala sa jednim gospodinom koji mi se žalio kako su mu otac i majka u nasleđe ostavili razne bolesti.
Boluje od visokog krvnog pritiska, angine pektoris, dijabetesa, gojaznosti, povišenog holesterola…
Neka tvoja hrana bude tvoj lek, a lek neka bude hrana tvoja – Hipokrat
“Zanimljivo”, mislila sam…
Pitala sam ga da mi kaže kako su se hranili njegovi roditelji. Odgovor je klasika- sušeno, pušeno, slasno, masno, sve po vojvođanski.
“Dobro, a vi?”, pitala sam ga.
Pun ponosa, kazao je da se hrani kao i njegovi stari.
“Šta mislite da napravite neke promene u ishrani?” pitala sam ja.
On je pričao neku svoju priču o kobasicama i u prvi momenat sam pomislila da me nije čuo. Ponovila sam pitanje, ali je on i dalje ostao pri svojoj priči samo što su sada na red došli čvarci.
A onda se upalila lampica…
Pre no što sam otvorila usta da ga upitam i treći put upalila mi se lampica. Pa ja njega mogu pitati treći, stoti, hiljaditi put, on me neće čuti. Slušala sam o čvarcima razmišljajući šta da kažem na sve ovo. Na kraju sam odlučila da ćutim. Veseo, valjda što ga je neko saslušao na kraju mi je rekao:
“Ma samo da mi daju neki lek pa će sve biti dobro…”
Ne znam, možda i hoće…
Ostala sam zamišljena…
Odgovornost i kako je prihvatiti
Čovek retko prihvata odgovoranost za svoje postupke, za svoje ponašanje. Valjda je najlakše odgovornost prebaciti na drugoga, za sve su najčešće krivi drugi, roditelji, bračni partneri, deca, kolege, prijatelji, država...
Ti si kriv…
Postoji potreba da se teret izbaci na neki način, makar kroz priču, a onda sa prividom rasterećenja, ljudi nastavljaju da žive život na isti način kao što su ga je živeli pre deset, dvadeset, trideset, pedeset godina, pre godinu dana, danas, a i sutra će ukoliko ih nešto iznenadno ne prene i suoči sa sobom, životom…
Zato što im je život pošao nizbrdo mnogi krive roditelje koji ih nisu razumeli, podržali, previše su ili premalo radili, bračnog patnera koji se posle nekog vremena iz prelepog princa pretvorio u žapca pa ga sada treba trpeti, deca kojoj treba udovoljiti, žrtvovati se radi njih…
Za sve je kriv neko drugi
U toj priči ta deca, partner, roditelji… tu žrtvu uzimaju zdravo za gotovo, ne vide koliko napora i odricanja je potrebno… odricanja od sebe.
I onaj koji se žrtvuje misli da bi sve bilo dobro da je nagrađen sa makar malo zahvalnosti…
Ali ne shvata da ni tada ne bi bilo dobro…
Odgovornost i žrtva…
Kada prihvatimo ulogu žrtve, odričemo se sebe, a da toga nismo ni svesni. Uplašeni, zaleđeni, povlačimo se u sebe, emocijama se vraćamo u detinjstvo. Svi smo se našli ulozi žrtve i tako, preplašeni, mali, potčinjeni, prihvatili smo sudbinu koju su nam odredili puno moćniji ljudi, odrasli.
Uloga žrtve
A kakvu šansu dete ima u odnosu sa odraslima?
Mi ljudi smo najčešće, emocionalno nedozrela deca na nivou šestogodišnjaka/sedmogodišnjaka.
Probajte da eksperimentišete…
Slušajte razgovore, priče ljudi oko vas, ne razmišljajte o tome ko priča i šta priča, nego kako priča, sa kog nivoa priča i šta se krije iza svih maski koje vam nudi u svojoj kolekciji…
Da li zaista želimo slobodu?
Jednostavan primer je običan, bezazlen razgovor pri čemu ljudi razmenjuju ili pokušavaju da razmenjuju mišljenje. Situacija se najčešće završava skoro na identičan način bez obzira da li se priča o odnosima među ljudima, sportu, politici, ratovima…
Zažmurite, čućete decu koja se druže kroz priču. Uskoro se javljaju neslaganja u mišljenju, ali i potreba da se onaj drugi razuveri, da napokon progleda našim očima, ispravno i jedino moguće… tenzija raste.
Potom se zbog nemoći da druge preobrate rađa bes… deca krive jedna druge ili neke treće koji nisu ni prisutni, onda počinju sa uvredana, pa u besu pominju rodbinu, očeve, majke, sestre, a ako taj bes eskalira, moguće je da ova deca u svojoj nemoći da preobrate onog drugog rečima, pokušaju to pesnicama.
Odgovornost prema sebi
Budite iskreni prema sebi, nemojte bežati, suočite se sa svojim slabostima, strahovima, ne okrivljujte druge za život koji vodite, jer ste ga vi izabrali pa makar vam se činilo da vam je nametnut.
Dat nam je dar izbora
Najčešće povlađujemo sebi, sažaljevamo se, tražimo razmevanje od drugih dok se kupamo u svom jadu, krivimo druge i čekamo da se sve reši samo od sebe… tako je najlakše jel da?
Kada prihvatimo da smo mi odgovorni za život koji živimo, otvaraju nam se novi putevi i mnoge, nove mogućnosti… možda će vam delovati strašno, možda ćete od straha pobeći, ali ćete se i vratiti, baš poput nekoga ko je prvi put upoznao vodu i u nju umočio svoj prst…
Prihvatite odgovornost za svoj život, prihvatite sebe baš takvim, kakvi jeste.
Kao odrastao čovek, vi odlučujete kako da se ponašate, šta dozvoljavate drugima u odnosu na vas, a šta ne.
Dat nam je dar izbora, odvažite se da živite…
