Uticaj čovečanstva na planetu Zemlju menja lice Našeg Doma

Uticaj čovečanstva na planetu Zemlju je dubok i višeslojan. Ali hajde da otpočnemo priču ovako…

U početku, ljudi su živeli u strahu od prirode, pokušavajući da je umilostive na razne načine, poštujući svaki njen dah. Vekovi su prolazili, a priča čovečanstva oblikovala je svet – od onih prvobitnih, iskonskih strahova kada smo tek učili da koračamo zemljom, pa sve do neopisive moći koju danas držimo u rukama.

I upravo to nam pokazuje koliko je dubok i složen otisak koji smo utisnuli u tkivo naše planete Zemlje. Ovaj preokret u našem odnosu prema prirodi doveo nas je pred izazove s kojima se danas suočavamo.

Možda smo, slično Agentu Smitu iz kultnog filma „Matriks“, počeli da se ponašamo na način koji ugrožava naš dom, našu planetu Zemlju. Ovo je slika čovečanstva viđena njegovim očima:

Svaki sisar na ovoj planeti instinktivno razvija prirodnu ravnotežu sa okruženjem u kojem živi, ali vi ljudi to ne radite. Premeštate se u neku oblast i razmnožavate se dok se svaki prirodni resurs ne potroši, a jedini način da preživite je da se proširite na drugu oblast. Postoji još jedan organizam na ovoj planeti koji sledi isti obrazac. Znaš li koji je to? Virus. Ljudska bića su bolest, rak ove planete.

Znamo da virus, uništavajući svog domaćina, ujedno potpisuje i sopstvenu smrtnu presudu.

Šta je tu tragično?

On uopšte nije svestan da, ubijajući život koji ga hrani, uništava i sebe. I Agent Smit se nekontrolisano širio i menjao, potpuno izmičući kontroli. Pretio je samom sistemu koji je trebalo da štiti. U tome leži Smitov najveći paradoks: on je digitalni virus koji prepoznaje drugi virus (čovečanstvo). Ipak, tragično je nesvestan da je i on sam deo istog obrasca. Ovaj alarmantni scenario jasno pokazuje kakav uticaj čovečanstva na planetu Zemlju može biti.

Ova priča je naše direktno suočavanje sa neprijatnom istinom: iako smo jedinstveni, postali smo stvarna opasnost za samu prirodu koja nas održava. A priroda? Ona nas hrani, pruža nam vazduh da dišemo, vodu da pijemo i sve, ali baš sve što nam je potrebno za život.

Bez previše drame, pogledajmo širu sliku i shvatimo kakav trag ostavljamo iza sebe. Imamo samo ovu jednu planetu, a trošimo je kao razmažena deca, ne razmišljajući šta će biti sutra. Zaboravili smo da je ovo jedini dom koji imamo.

Izgleda da nas vodi neki unutrašnji nagon da uvek imamo više, da neprestano grabimo, gomilamo. Čini se da tome zaista nema kraja, jer nam nikada nije dovoljno. Možda nas je upravo to udaljavanje od sebe i svog istinskog bića udaljilo i od same stvarnosti. Zbog toga smo, nekako usput, prestali da vidimo šta to stvarno radi našoj planeti. I to nam, nažalost, olakšava da samo okrenemo glavu i da uopšte ne mislimo o šteti koju pravimo.

Kakav je uticaj čovečanstva na planetu Zemlju?

On se pokazuje na bezbroj načina. Mnogi su nevidljivi golim okom, ali sa sobom nose dugoročne, katastrofalne posledice. Nažalost, mnogi i dalje ne shvataju koliko je velika šteta koju nanosimo. Ignorišemo jasne signale koje nam naša planeta šalje. Zbog toga delujemo kao neka nekontrolisana sila koja polako, ali sigurno uništava svog domaćina, ne shvatajući u potpunosti kako naše postojanje menja svet oko nas.

Kada bi naša planeta mogla da nam pošalje poruku, možda bi nam šapnula da naša dela izgledaju kao simptomi nekog dubokog, nevidljivog poremećaja. Ipak, istina je da planeta ima svoj glas; na sve načine pokušava da nam pošalje poruku. Ali, čini se da mi nismo u stanju da razumemo njen jezik. Možda zato što nas je, dok smo se udaljavali od sebe i prirode, spoljni svet toliko zaslepio svojim lažnim sjajem, da više nismo ni poželeli da se vratimo

Šume, nekada pluća planete, krče se zbog poljoprivrede, gradnje i industrije. Sa njima nestaju i domovi nebrojenih vrsta. Močvare presušuju, reke menjaju tokove, a okeani se guše u zagađenju, narušavajući savršenu ravnotežu života. Mnoge vrste nestaju brže nego što bi ikada prirodno mogle. Zatim, tu je vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, zemlja po kojoj hodamo – sve je zagađenije.

Plastika guši život u moru, a mikroplastika je stigla do najudaljenijih krajeva planete, pa i u našu hranu i telo. Hemikalije iz fabrika i sa farmi truju tlo i vodu, utičući na naše zdravlje i zdravlje svih živih bića.

Čini se da stvaramo otpad brže nego što ga Zemlja može preraditi. Sve to često pokreće nerealna želja za „više“, za neprekidnim ekonomskim rastom, što je slika pohlepe.

Naš način života zahteva nezasite količine resursa. Rudnici se šire, drveće se seče, voda se zagađuje. Sve ovo je direktan rezultat uticaja čovečanstva na planetu Zemlju, pokazujući kako naše postojanje menja svet na načine koji ugrožavaju sam opstanak. Ovo su jasni znaci koje moramo prepoznati i delovati na posledice naših dela.

Ovo razmišljanje nije moralna osuda, već jednostavno posmatranje. Ono nas podstiče da se zapitamo: jesmo li zaista postali ono o čemu je Smit govorio, ili u sebi nosimo potencijal da budemo nešto mnogo više? Prihvatanje da smo stvorili dubok disbalans na planeti Zemlji nije predaja, niti je razlog za samoprekorevanje. To je pre svega trenutak za buđenje. Vreme je da prepoznamo sopstvenu odgovornost. Baš kao što telo razvija imunitet, mi možemo pronaći način da razvijemo neku vrstu „imuniteta“ na navike koje nas guraju u propast.

I zaista, kako da se preobrazimo u nekog ko brine o planeti, ako nismo svesni ni sebe, a ni onoga što radimo? To je veliko pitanje.

Možda prvi korak leži upravo u buđenju te zaspale svesti. Moramo prestati da okrećemo glavu od istine i da žmurimo na štetu koju pravimo. Tek kada počnemo da preispitujemo sebe i da se vraćamo svom biću, možemo shvatiti kako naše postojanje menja svet. Tada ćemo jasnije videti i to da planeta ima svoj glas, koji sada možemo i da čujemo.

Ako/kada se osvestimo, to će doneti ogromnu promenu u našem razmišljanju. Vreme je da počnemo da mislimo dugoročno – o nasleđu koje ostavljamo potomcima. Ova promena podrazumeva odricanje od zablude da smo iznad prirode.

Vreme je da se vratimo razumevanju da smo deo složene mreže života i da je naša dobrobit neraskidivo povezana sa dobrobiti cele planete. Umesto da je samo iskorištavamo, možemo naučiti kako da živimo u skladu sa prirodom. Sposobnost da promenimo naš uticaj na planetu je u našim rukama, a to uključuje i kolektivnu svest o tome kako da zaustavimo nekontrolisano širenje našeg destruktivnog uticaja.

Budućnost nije zapisana u kamenu. Nije to neka neizbežna sudbina koju moramo pasivno prihvatiti.

Možemo nastaviti putem nekontrolisane eksploatacije i suočiti se sa zaista teškim posledicama – masovnim izumiranjem vrsta, katastrofama, nedostatkom resursa i opštim narušavanjem kvaliteta života. Taj put vodi ka scenariju gde se predviđanja o nekontrolisanom delovanju ostvaruju u najgorem mogućem smislu, donoseći i nama samima uništenje zajedno sa planetom.

Međutim, postoji i drugi put. Možemo izabrati put svesnog življenja, gde ćemo se ponašati kao pravi baštovani planete, brinući o njoj s poštovanjem i ljubavlju. To znači prihvatanje da nismo gospodari prirode, već njen sastavni deo, neraskidivo povezani sa svakim drvetom, rekom i bićem.

Ovaj put zahteva zajednički napor. Imamo svest da razumemo probleme, inteligenciju da pronađemo rešenja, kreativnost da stvorimo nove puteve i, što je najvažnije, empatiju da brinemo o budućim generacijama i o planeti na kojoj živimo. Izbor je u potpunosti naš. Možemo biti destrukcija, ili možemo biti isceljenje.

Uticaj čovečanstva na planetu Zemlju može biti pozitivan, ako preuzmemo odgovornost.

Da li smo spremni da zaista otvorimo oči za ono što činimo našoj jedinoj planeti i preuzmemo odgovornost za svet koji ostavljamo iza sebe?