Deda mraz-e, deda mraze ne skreći sa staze…
Već odavno nisam ništa napisala na sajtu, ali se ne uzbuđujem oko toga. Razmišljam ipak, približava se nova godina i valjalo bi nešto i objaviti. Neda mi se, i baš to što mi se neda tera me na razmišljanje. Kao da se sa mnom nešto desilo posle preležane korone, pomerilo me negde u stranu i još se nisam vratila…
Već odavno ne čitam dnevne novine, a pogotovo ne tabloide, televiziju ne gledam godinama, odsekla sam sve te alate za preumljavanje… Šta mi se onda dešava? Nisam depresivna, nisam ni radosna (nijedna afirmacija me ne može uveriti u nešto što ne osećam). Šta je to u meni što me promenilo?
Mislim da sam se umorila od laži, laži koje nosim u sebi, laži drugih ljudi koje poznajem – zato što su i moje, od lažnih emocija, lažnih života, lažnog sveta u kome živim, lažnih ljudi…
Umorila sam se od sveta laži u kome se svi koprcamo trudeći se da ostvarimo svoje ciljeve, koji su nam ruku na srce svima isti, valjda zbog toga što su nam i ograničenja ista. I sve se uglavnom svodi na to da želimo kuću, pare, uspeh, moć, lagodan život, putovanja i razne druge trofeje – muške, ženske… i tako sve u krug…
Deda mraz nam donosi promene?
Čini se da društvo koje je bogato, baš zbog toga što je bogato (a jeste, bacite samo pogled sto godina unazad) ulazi u stanje dosade i obesti i vrti se u već poznatim krugovima baš zbog te svoje nemoći da preskoči sopstvena ograničenja koja bi mu donela proširenje. Dekadencija je uništila mnoge civilizacije. Koliko li je puta Zemlja doživela reset i koliko puta se sve ponovilo na isti način… Bravo za nas, izgleda da smo i mi daleko dogurali. Ipak šansa uvek postoji – jer nam je dato da biramo.
A ja, zašto uopšte pišem o tome i koje veze ima nova godina sa svim tim. Nemam pojma, samo želim da kažem ono što sada osećam, a zapravo i ne znam o čemu se radi. Pritiska me neka tuga koju ne mogu da identifikujem, i ta tuga mi je vodič pošto su mi oči širom zatvorene. Naiđe tu s vremena na vreme bol i bes… i uče me… Pokušavam da dešifrujem poruku koju mi šalju, ponekad mi pođe za rukom, češće ne razumem, ali ne odustajem.
Radim sa ljudima – ljudima koji su bolesni i koji pate, koji su ljuti, nemoćni, ponekad i zli, ljudima koji su uplašeni i čiji strah utiče na sve. Plašim li se? Ne znam zapravo šta JA osećam. Ono što znam je da su taj njihov bol, bes, zlo, nemoć i strah deo mene. Osećam i prepoznajem to kao nešto što svi imamo.Taj alat koji nas čini zarobljenicima sopstvenih misli je i alat koji nas podstiče da ga se oslobodimo kako bismo videli.
Možda većina nas leži u negde kao i Neo, dok mašine uzimaju potrebnu im energiju i njome se hrane… Koliko je ljudi živo, ko je od nas zaista živ? To što smo ovde i dišemo, hodamo, radimo… ne znači da smo živi. Gurđijev je to davno video, kao i Pekić i mnogi drugi.
Da li je potrebno umreti da bi se rodili?
Kako živite?
Možda… Ujutro ustanete, idete na posao, vratite se s posla, jedete, gledate tv, spavate… vikendom negde odete kako biste imali čime da se pohvalite… Ujutro ustanete, idete na posao… Ili je vaša petlja malo drugačija?
I šta se u tome zove život pitam se? Bila bi misterija – da nije automatski pilot. Onog trenutka kada se život približi kraju udari nas spoznaja da zapravo i nismo živeli, da smo protratili celi svoj vek maskirani tako dobro da nikada nismo ni saznali ko zaista jesmo.
Razmišljam…
- Da li sam čovek sa gvozdenim ili zlatnim očima?
- Da li sam čovek mašina ili sam čovek?
- Još uvek sam na putu u potrazi za odgovorima.
- Kako se vi osećate, šta mislite?
- Bilo bi sjajno da Deda mraz dođe – potreban nam je svima.
- Srećna Nova godina!