Kozavisnost
- Autorka teksta: Svetlana Prodanović, dipl.psihološkinja,
- Sistemska porodična psihoterapeutkinja
Pojam kozavisnosti je relativno nov, iako je ovaj fenomen star koliko i ljudska civilizacija. On doslovno znači zavisnost od odnosa sa drugim čovekom.
Malo dete ne može da opstane samo i stepen njegove zavisnosti od roditelja je veliki. Smanjuje se kako raste i sazreva. Odrastao čovek je takođe socijalno biće i upućen je na druge ljude.
Šta je onda ono što pravi razliku između prirodne povezanosti sa drugim čovekom i zavisnosti od odnosa?
Kada se prirodno povezujemo sa drugima, tada ne gubimo svoju ličnost, ne zanemarujemo svoje potrebe, ne težimo da kontrolišemo osobu sa kojom smo u bliskom odnosu. Poštujemo lične granice onog drugog, kao i svoju individualnost. Smisao života je duboko utemeljen u nama samima, a ne u tome da usrećujemo druge.
Kozaviscnici su češće žene nego muškarci, jer one prirodno teže da brinu o drugima.
Neke majke su sklone tome da prezaštićuju svoju decu. U našoj kulturi čak postoji mit da je smisao života u doživotnoj brizi o svojoj deci. Tako imamo „decu“ od 30, 40, 50 godina. Može se reći da naše žene, u značajnoj meri, kao da pate od „viška brižnosti.“ Otud se teško odvajaju od odrasle dece, pate od fenomena „praznog gnezda“. Za takve žene bi bilo lekovito da se posvete brizi o nemoćnim starim osobama, deci bez roditeljskog staranja ili brizi o nezbrinutim životinjama, zaštiti životne sredine i sl.
Takođe, žene često razvijaju kozavisnost kada njihova bliska osoba razvije bolest zavisnosti. Kozavisna osoba svojom kontrolom i pokroviteljskim odnosom prema zavisniku samo pogoršava položaj zavisnika i sprečava ga da se suoči sa posledicama svoje bolesti. S druge strane, zavisnik se odlučuje na lečenje tek onda kada ga „zabole“ posledice zavisničkog ponašanja. Drugim rečima, kozavisna osoba umanjuje šansu zavisniku da u njemu sazri odluka da se podvrgne programu odvikavanja.
Kozavisnost
Kada je u pitanju kozavisnost žena u nasilnim partnerskim odnosima logična pozadina njihovog ponašanja je slična kao kod drugih oblika kozavisnosti. Običnom posmatraču sa strane je teško razumljivo zašto neke žene opstaju u nasilnom odnosu. Zašto se neke više puta vraćaju nasilnom partneru? Odgovor na ova pitanje je nemoguće dati bez razumevanja najdubljim motiva i potreba kozavisnih žena – žrtava nasilja i to kroz pitanje KAKO, a ne ZAŠTO?
KAKO kozavisne žene žrtve nasilja opstaju u nasilnom odnosu?
- Ove žene po svojom prirodi imaju potrebu da brinu o svojim partnerima i ta potreba ne nestaje kada partneri ispolje nasilje.
- Imaju uverenje da su one odgovorne za nasilje, da samo od njihovog ponašanja zavisi da li će se nasilje ispoljiti ili ne.
- Prezimaju odgovornost za ispoljeno nasilje. Svaku sledeću epizodu nasilja doživljavaju kao „priliku“ da isprave svoju „grešku.“
- Važno im je da u očima drugih sačuvaju sliku „idealne porodice“ i zato dugo prikrivaju nasilje.
- Identifikuju se sa porodicom – uspeh porodice doživljavaju kao svoj uspeh.
- Imaju strah od raskida odnosa jer se plaše promena, samoće, statusa razvedene žene.
- Stide se da pred drugima priznaju da su ranjive, ponižene.
- Mnoge od njih su imale nasilne očeve i teže da u odnosu sa suprugom „isprave“ taj odnos.
- Neke od njih su imale majke koje su bile kozavisne i trpele nasilje – učenje po modelu.
- Imaju nisko mišljenje o sebi i smatraju da ne zaslužuju ništa bolje.
Dakle, kozavisne žene imaju veoma nisko samopoštovanje, sa kojim su ušle i u problematičan partnerski odnos. Često su još u detinjstvu bile indirektne žrtve nasilja, bivajući izložene nasilju oca nad majkom. Njihov izbor partnera nije zasnovan na zreloj i racionalnoj proceni. To zapravo i nije IZBOR, nego PRINUDA – rezultat je pritiska nesvesnih potreba, porodičnog modela.
Kozavisnost
Vrlo često čak ni njima samima nije razumljivo sopstveno ponašanje. Čak i ako žele da se odupru kozavisnosti, one ne znaju kako da to učine. Zavaravaju sebe da se, npr. nikad više neće vratiti u nasilnom partneru, baš kao što alkoholičar obećava da više nikada neće piti. Ali, možda je ključni problem u disciplini i postavljanju granica prema nasilnom partneru.
Kao što alkoholičar ne može da se zaustavi na jednoj čašici („fenomen prve čaše“), tako ni kozavisne – žene žrtve nasilja ne mogu da „malo trpe nasilje“ od partnera, a da taj odnos bude i ostane funkcionalan. Nasilnik ima prirodnu težnju da pomera granice i da postepeno sve više i više steže obruč oko žrtve, kao što alkohol postepeno okupira alkoholičara.
Potrebno je da kozavisna žena žrtva nasilja razvije NULTU TOLERANCIJU NA NASILJE. Da bi bila održiva, treba da bude autentična, da izvire iz ličnosti same žrtve nasilja. U protivnom će biti doživljena kao nametnuta i biće samo deklarativnog karaktera.
Kroz savetodavno – terapijski rad kozavisna žena treba da osnažuje svoju ličnost, da jača samouzdanje – tražeći oslonac u sebi, a ne spolja, da osvešćuje nesvesne motive i potrebe koji održavaju njenu kozavisnost, da sagleda uticaj porodičnog modela.
Kozavisne žene imaju veliki kapacitet za ljubav i samoljubav
Važno je da ih oslobode, jer su ti kapaciteti zatočenici njihovih strahova, zabluda i loših predstava.
Najteži je prvi korak, a to je priznavanje sopstvene nemoći pred nasiljem. Nakon toga sledi naredni korak – priznavanje zavisnosti/kozavisnosti. Ako ovaj put pređe žena je spremna da potraži pomoć stručnjaka.
Stručna javnost ima zadatak da iznova i iznova podiže svest građana da je nasilje bilo koje vrste nedopustivo, da je život u nasilnom odnosu VISOKO UGROŽAVAJUĆI i to ne samo po bezbednost i psihofizičko zdravlje žrtve, nego i po njen LIČNI IDENTITET i INTEGRITET.
Dakle, trpna pozicija žene u partnerskom odnosu nije normalna stvar, a nije ni za pohvalu. Ljubav prema drugima je ograničena ljubavlju prema sebi.
Trauma prošlost koja se neprestano vraća…
Traume u detinjstvu – kako se nosite sa posledicama?
Zlostavljanje – šta se dešava iza zatvorenih vrata?