Emocije su reakcije na život i nisu ni dobre ni loše. To su jednostavno reakcije. Međutim, način na koji mi reagujemo na svoje emocije može uticati na nas i naše okruženje.
- Bes i zavist utiču na jetru, žuč i oči.
- Strah utiče negativno na bubrege, mokraćnu bešiku i uši.
- Briga uzrokuje loše varenje i ima negativan uticaj na želudac, slezinu i pankreas
- Mržnja i nestrpljenje utiču na zdravlje srca i tankog creva.
- Tuga utiče na pluća, debelo crevo i kožu.
Emocije se javljaju na tri plana
- Fiziološkom – kao ubrzan puls, lupanje srca, visok pritisak, ubrzano disanje, povećanje šećera u krvi…
- Subjektivnom – kao subjektivni doživljaji kvaliteta osećanja sreće, straha, tuge, ponosa… uvek je usmeren na neki objekat: bojimo se, srećni smo ili tužni zbog nečega.
- Izražajnom – spolja vidljive manifestacije emocija. Promene u ponašanju, stavu tela, gestovima, mimici…
Čovek dolazi na ovaj svet sa čitavim spektrom emocija i tu se priča završava.
Fokus društva u kome živimo je stavljen izvan nas, tako da ova eksternalizacija zarobljava naše energetske resurse. Mi po već zadatim programima prenesenim nam od roditelja, krećemo da vaspitavamo copy paste svoju decu, ili ako smo nezadovoljni načinom na koji smo vaspitavani pravimo snažan otklon u suprotnu stranu. I tako iz naraštaja u naraštaj…
Šta prenosimo našoj deci?
Za sve se obrazujemo i obučavamo sem da prepoznajemo emocije…
Odgovorni smo za nove naraštaje, a na žalost, često imamo nisku svest o sebi i svetu u kome se nalazimo. Situacija je trenutno takva, ali zapitajte se, šta je to što mi možemo uraditi kako bi dali novi pravac razvoju generacija koje dolaze?
U prošlosti su nas emocije motivisale da preživimo kao vrsta. Kada bi naši preci naišli na opasnu životinju, strah im je pomogao da pobegnu na sigurno. Ako su naišli na problem, bes ih je motivisao da reše problem umesto da odustanu…
Radujemo se, volimo, tugujemo, plašimo se, patimo, besnimo… i te emocije nas i čine ljudima.
Ipak, postoje slučajevi u kojima emocije stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Anksiozni ljudi mogu biti paralizovani strahom, a ne motivisani njime. Osobe obolele od depresije mogu osećati takvu tugu da gube sposobnost osećanja radosti.
Čak i ljudi bez dijagnoze mogu biti preplavljeni osećanjima. Možda ćete se zamisliti nad ovim, početi da preispitujete sebe i svoje emocije i reakcije na njih.
- Šta ako su mi emocije zaglavljene?
- Šta ako reaugujem i ta reakcija me sprečava da komuniciram?
- Šta ako me emocije vode u pravcu koji ne želim?
- Šta ako me emocije ugrožavaju, a time i sve oko mene?
- Šta ako ne mogu da vladam sobom zbog emocija koje me preplavljuju?
- Možda se pitate – kome pripadaju ove emocije koje osećam?
Zamislite da se nalazite u situaciji koja vas je potpuno izbacila iz ravnoteže… Mislim da to neće biti teško. Možda ste besni, tužni, uplašeni…
Neki događaji i dešavanja automatski bude emocije koje nas stavljaju u stanje pripravnosti.
Reagujemo na neke okidače, oni nas po pravilu izbacuju iz ravnoteže i vraćaju na početak problema koji nije rešen. Teoretski postoji verovatnoća da ćemo ovaj put hladne glave razmotriti situaciju, rešiti je i time izaći iz petlje. To se ne dešava…
Daću vam jedan uprošćen primer koji vam vam može pokazati kako sve to izgleda.
Alisa se godinama nosi sa agresivnošću koju oseća prema svima koji je ispitaju ili joj postavljaju pitanja.
Ona se brani… Ljuta je na ispitivače i zna biti neprijatna, a ponekad joj se javi i nagon da povredi svoje „napadače“ kako bi ih se oslobodila.
U radu s njom sam posle nekog vremena došla do saznanja da je u detinjstvu trpila i fizičko i verbalno zlostavljanje. Njen otac je voleo da popije, a onda je znao da je postavi ispred sebe i satima je „isleđuje“, što je bilo pravo mučenje.
Taj njegov način komunikacije je izazivao gomilu emocija u njoj koje bi se potom aktivirale u svakoj prilici koja je i malo ličila na preživljeno iskustvo. Bitan je bio smo okidač.
Ovakve, jake emocije nas onemogućavaju da sitaciju u kojoj se nalazimo posmatramo hladne glave iz više uglova. One sužavaju svest, tako da svet doživljavamo ograničeno, iz aspekta dominantne emocije.
Usled prisustva naboja koji nosi ova emocija nismo u stanju da vidimo izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo, sem onoga da ponavljamo već naučeni obrazac, koji nas nigde ne vodi. I tako ostajemo zaglavljeni. Dodajući na sve ovo nova iskustava, situacija se sve više komplikuje i zapetljava…
Koliko smo u stanju da prepoznamo svoje emocije i povežemo se sa njima?
Potrebno je da prepoznamo i imenujemo svaku emociju kako bismo je razumeli. Emocije su poruka, samo je pitanje da li smo sposobni da je dešifrujemo.
- Da li ste se nekada osećali besciljno?
- Dešava li vam se da nešto osećate, a niste u stanju da verbalizujete to što osećate?
- Nedostaju li vam reči ili je emocija još uvek neprepoznata i čeka da je identifikujete i imenujete?
- Da li je moguće da su osećanja put koji nas vodi u naš unutrašnji svet?
- Imamo li dar da preobrazimo emocije kako bismo stvorili život koji želimo da živimo?
- Možemo li prihvatiti da najproblematičnije emocije šalju poruke kako bi nas trgle, zaštitile i povele napred?
Nekada se mislilo da je ispoljavanje emocija znak slabosti. Onda je došlo vreme kada su nam savetovali da treba da se suočimo sa emocijama ponovo ih proživimo kako bismo ih se oslobodili. Potom su došla vremena za izbacivanje emocija pri čemu su nas podsticali da plačemo i vičemo…
Danas smo svesni da je potrebno pronaći uzrok problema i raditi na njegovom razrešenju. Na raspolaganju su nam mnoge tehnike, pa zašto ih onda ne koristiti?