Prezaštićivanje
Ljudi su skloni krajnostima. Tako je u svim oblastima života, pa zašto bi roditeljstvo bilo drugačije.
Roditelji su danas upašeni i zabrinuti za svoju decu. Plaše se sveta koji je surov i neprijateljski, plaše se da će taj surovi svet povrediti njihovo dete. Mnogi to nikako ne mogu da dozvole. Ne mogu da gledaju, niti emotivno podnesu da njihovo dete pati. Sve će učiniti da zaštite svoje dete, štiteći zapravo sebe na taj način.
- O čemu je ovde reč, o detetu?
- Ne bih rekla.
- Šta vi mislite?
Uplašeni/prestravljeni, roditelji ograničavaju dete da bi zadržali kontrolu, a time umanjili svoj strah od nepoznatoga, štiteći se. Slažući predstave u svojoj glavi podižu brane prema spoljnom svetu i transplantiraju ih svome detetu time ga oštećujući.
Takvo ponašanje/prezaštićivanje ostavlja trajne posledice po dete. Onemogućava ga da uči na svojim greškama, da proba, pokušava, pada i ustaje i na taj način razvija osobine koje će mu omogućiti da postane odrasla osoba koja je spremna za život i ne boji ga se.
Sada će možda neko reći da su vremena teška. Svakako… Ne sećam se niti jedne priče o lakim vremenima, a imam već lepih godina. Svaka vremena su bila samo teška vremena i svako lično iskustvo je najteže i najbolnije.
Da li mislite da je roditelj samo uplašen za dete ili oseća i strah sa kojim ne može da se nosi? Tako prestravljen često oseća potrebu da svoje dete zaštiti, zatvori ga u zlatni kavez kako bi si on osećao spokojno.
Deci je potreban prostor za rast i razvoj, za greške i učenje. S druge strane teško je pustiti ih da istražuju, zabrljaju, izlažu se opasnosti…
Kako pronaći balans?
Prezaštićivanje…
Detetu treba pomoći, ali ne treba preterivati.
- Roditelji su prezauzeti, žure, nemaju vremena da sačekaju da se dete samo obuče, obuje…
- Guraju ga u kolicima jer je tako jednostavnije i brže nego ga pustiti da samo hoda iako je za to sposobno.
- Organizuju mu vreme.
- Biraju drugove, ili u nedostatku za njih dovoljno dobrih misle da su sami najbolje društvo detetu.
- Ne znam da li ste primetili da sve veći broj roditelja radi domaće zadatke deci. Rešavaju im zadatke iz matematike, pišu sastave, izrađuju kućice, crtaju i boje… Učitelji to sigurno prepoznaju, ali i dalje ocenjuju roditelje. S druge strane su oni koji domaći rade samostalno. Dobijaju niže ocene, jer kako bi i mogli da se takmiče s nečijim roditeljem.
Kakvo zamešateljstvo.
Roditelji misle da pomažu svojoj deci praveći im medveđu uslugu hendikepiraju ih pokazujući im da su nesposobna, ne dozvoljavaju im da razvijaju potrebne im veštine. S druge strane i oni koji sami rade dobijaju poruku da nisu dovoljno dobri…
- Šta radimo deci?
- Zašto im to radimo?
Možda želimo da svoje nerešene probleme ispravimo tako što ćemo se potruditi da se naše dete ne muči, nećemo dozvoliti da se povredi, ugađaćemo mu, gušiti ga ljubavlju ili ga mučiti strogošću…
Razmislite…
Suočite se svojim strahovima i prihvatite ih. Shvatite da je to deo roditeljstva i da su kroz to preolazile brojne generacije pre vas i nije im bilo lako kao ni vama. Shvatićete kao što su i vaši roditelji da je detetu potreban prostor kako bi raslo i razvijao se.
Vi ste tu da mu taj prostor date kako bi raslo, da mu pomognete, da ga podržite, prihvatite i volite – koliko god da vam je teško.
Pomozite detetu, ali ga nemojte štititi od svega.
