Primanje.

“Lakše mi je da dajem nego da primam.”

Da li je ovo i vaša priča?

Davanje i primanje

Meni je ovo godinama služilo kao izgovor. Način da se izvučem kada su mi ljudi davali komplimente, upućivali zahvalnost, ljubav, poštovanje, saosećanje. U takvim situacijama sam se osećala neprijatno i izloženo, pomalo ljuta, a onda sam se brzo zatvarala koristeći nekakav prezrivi komentar poput “Ma hajde to i onako nije ništa posebno.”

Postoje dva razloga zašto je primanje teško. Ili zato što se osećamo nesigurno ili osećamo da nismo vredni.

Osećaj ne-sigurnosti

Za one koji su imali teško detinjstvo s emocionalnim ili fizičkim zlostavljanjem, osećaj nesigurnosti je postao deo života.

 

Nesigurnost

Hajde malo da razmislimo zajedno:

Dete se obično oseća najsigurnije sa svojim porodicom. Kada oseti nesigurnost, odmah beži kući, u sigurnost, kod mame i tate. Ali što ako ni “porodica” nije sigurnost? Što ako je porodica disfunkcionalna?

U tom slučaju dete se nigde neće osećati sigurno. To dovodi do nedostatka poverenja u sve pa i u život.

Dete tada zaključuje da je jedini način da bude sigurno, da se oslanja samo na sebe. Ako se nigde ne osećam sigurno, tada ću morati da se oslonim na sebe kako bih preživeo. Spoljni svet postaje neprijateljski i zastrašujući. Um se stalno oseća nesigurno, “na oprezu” čak i sa sitnicama.

Ovo ima smisla, zar ne?

Kada dete odraste, njegova stečena uverenja i izgrađeni identiteti sada uređuju njegov život.

  • Neki postanu opsednuti kontrolom.
  • Drugi imaju neprestanu potrebu za promenama – frizure, boje kose, rasporeda nameštaja…
  • Treći opsesivno jedu, vežbaju, rade…
  • Mnogi će, zatvoriti svoja srca pred bilo kojom vrstom ljubavi ili intimnosti. Na taj način zatvaraju svoja srca za primanje.

 

Vežbanje može biti opsesija

Zbog toga je davanje puno konfornije od primanja jer nam omogućava da držimo konce u svojim rukama. Kada dajem, ja kontrolišem šta, kada, gde i kako dajem.

Teško nam je pokazati slabost. To nas plaši/užasava. Biti ranjiv, pokazati svoju slabost zahteva veliku snagu. Demonstriranje snage je druga strana medalje. Ljudi pokazuju svoju masku, identitet koji su stvorili, da bi iza njega sakrili svoju slabost.

Mnogi se “oklope’’ da bi se zaštitili, da ne budu povređeni. Nisu ni svesni da ih njihova zaštita štiti i od toga da prime ljubav od drugih.

Kao neko ko prima, vi nemate kontrolu nad onim što primate.

Da bih primao, moram se otvoriti i otpustiti kontrolu. Primiti otvorenog srca znači predati se na neki način. Tada nam se učini da drugi imaju kontrolu. A to plaši svakoga ko ima duboke rane oko sigurnosti i svoje vrednosti.

Jeste li u stanju da prihvatite pomoć drugih, otpustite svoj ego i na trenutak budete ranjivi?

 

Primanje - ranjivost

 

 Primanje i osećaj da nismo dovoljno dobri

Učili su nas, da sve moramo da zaradimo i da ako ne dobijemo ono želimo, to je zato što nismo “dovoljno dobri” ili što to ne zaslužujemo.

Da li vam ovo zvuči poznato?

Ovo uverenje koje smo stekli – da nismo dovoljno dobri – uvelo nas u petlju iz koje se ne vidi izlaz. Zato osećamo ogorčenje, depresiju, teskobu, perfekcionizam, apatiju, tugu…

Da li je istina da nismo dovoljno dobri?

Mada smo mi to “kupili” i prihvatili – to nije istina. Ne postoje osobine koje nas odvajaju od života. Taj ograničeni način razmišljanja koji smo prihvatili daje nam opravdanje da ne idemo putem kojim želimo – drži nas zarobljene.

To osećanje je stvarno, zaista mislimo da nismo vredni, a strah nas je da drugi to vide, da nas vide onakvima kakvi jesmo. Stvorili smo uverenja koja su nas zarobila i odvojila od sebe i drugih. Skloni smo da mučimo i vređamo sebe na način koji to nikada ne bismo radili drugima.

 

Primanje ti si niko i ništa

Rezultat?

Osećamo se nepovezano, otuđeno, odvojeno i sami. Živimo život skrivajući se, verujući da ćemo, ako dopustimo da ljudi vide kakvi smo, biti odbijeni. Zatvaramo se, usamljeni smo čak i kad smo okruženi ljudima. Umrtvljujemo svoja bolna osećaja tako što preterano jedemo, pijemo, previše radimo…

Kao u lavirintu izgubili smo se u ciklusu razmišljanja i ponašanja koji nas zarobljavaju i daju osećaj izolovanosti. Često samo stavimo masku i pretvaramo se da je sve u redu, dok naša duša očajna vrišti.

A sve što želimo je da budemo voljeni, sretni, radosni, ispunjeni, zahvalni, povezani…

 

Primanje-ljubav

Osećaj da nismo vredni nas može dovesti do toga da čin primanja doživljavamo kao neku vrstu nagodbe. Drugim rečima, mogu dobiti samo ako imam nešto da dam. Ako nemam šta da dam, osećam se neprijatno jer moj um misli da ću kad tad morati da vratim/platim.

Primanje je otvaranje

Nekada sam se i ja tako osećala. To je još jedan od razloga zašto nisam želela bilo šta da primam – nisam želela da dugujem. Primanje je bilo kugla oko noge, okov koji vezuje.

Zašto često mislimo da smo vezani kada nam neko nešto da?

Zašto osećanja poput zahvalnosti, ljubavi ili radosti ne smatramo dovoljno vrednim za primanje?

Zašto smatramo da jednostavno “hvala” nije dovoljno?

 

Ljubav

To je zato što se ne osećamo da smo vredni, pa se nešto nematerijalno kao što je zahvalnosti čini nedovoljnim.

Kada jednoga dana dođete do saznanja o svojoj vrednosti tek tada možete primiti sa osmehom na licu, otvorenog srca. Više nećete osećati da morate vratiti ili naporno raditi da biste zaslužili ono što vam je dato.

Ako ne znamo primati otvorenog srca, ne znamo ni dati…

 

Davanje i primanje, kako napraviti balans?