Dete, beba koja je tek rođena, majku doživljava kao čitav svet i njeno prisustvo znači sigurnost…
Kako dete raste, život mu polako postaje sve teži. Roditelji vremenom imaju očekivanja – hteli bi da spavaju tokom noći, beba bi trebala već da puzi, hoda, priča, koristi nošu… Roditelji već razmišljaju o vrtiću, klaviru, jezicima, tenisu, fudbalu, baletu, školi, fakultetu… i mnogo čemu drugom.
Pred bebu su, a da ona to ni ne zna već postavljena očekivanja koja mora da ispuni, kako bi roditeljima donela radost i odobravanje. Kakvo breme? Ako roditelji nisu svesni uticaja svojih očekivanja na dete, ovo bi mogao biti početak budućih problema.
Prvi značajan gubitak u životu deteta/osobe je gubitak bezuslovne ljubavi i prihvatanja. Ovaj gubitak može izazvati osećaj napuštenosti i odbačenosti.
Kako vreme prolazi, beba se pretvara u malo dete, a zatim u dete.
Pogledajmo situaciju… Dečak koji ima pet godine danas je posebno srećan zato što su posle dugo vremena i mama i tata kod kuće, a došla mu je i baka koju puno voli. On svoju radost pokazuje tako što trči po kući, viče, smeje se i ludira… Roditeljima takvo ponašanje smeta, oni ga grde i opominju. Kažu mu da se tako ne ponašaju dobra deca, a ako dalje nastavi tako, poslaće ga u sobu da malo razmisli o tome gde je pogrešio.
Dete se primiruje odričući se svoje radosti i sreće – svojih emocija – sebe
Dečak zaključuje:
“Da bi bio voljen i našao svoje mesto u svetu, ne treba da radim ono što želim i osećam, već ono što drugi žele. Biti u pravom smislu reči ja, znači da postoji mogućnost da izgubim druge.”
Poniženje je jedna od najčešćih metoda koja se koristi za regulaciju dečjeg ponašanja. Ali što ako ponižavanje šteti vašoj deci? Šta ako je nanelo i vama rane koje ne zaceljuju? Može li se dogoditi da ponovljena verbalna kazna deci ostavlja trajni osećaj da su „loši“? Ako je to tako, što možemo učiniti drugačije?
Ponižavanje čini dete pogrešnim…
- „Bezobrazniče jedan!“,
- „Ponašaš se kao razmaženo dete!“,
- „Ti sebično derište!“
- „Dobri dečaci se ne ponašaju tako“,
- „Danas si bila jako loša devojčica“.
- „Isti si kao tvoj otac“.
- „Odrasti!“,
- „Prestani se ponašati kao beba!“,
- „Dečaci ne plaču“,
- „Pogledaj se na šta ličiš!“,
- „Sve sam zbog tebe žrtvovao, a ti mi tako vraćaš!“,
- „Zašto ne možeš biti kao tvoja sestra?“,
- „Ja jako patim kada se ti ponašaš ružno…“
Dete od rođenja prolazi kroz proces učenja
Normalno je da deca budu sebična, posesivna, znatiželjna. Nije neobično da su dvogodišnjaci nestrpljivi zato što ne mogu dočekati ono što žele – oni ne razumeju vreme onako kako to rade odrasli. Sasvim je uobičajeno da trogodišnjaci ponekad budu prkosni ili neprijateljski raspoloženi. Ali ako ponižavate i sramotite dete, prekidate vredan proces učenja vezano za fazu odrastanja, a i vi gubite priliku za učenje o detetovim potrebama.
Osećaj „Nisam dobar“ se rađa u detinjstvu. Neka deca uspevaju da se nose s tim unutrašnjim stanjem. Kod drugih taj osećaj rađa bunt i njihovo ponašanje i komunikacija su izazov za okolinu. Ako dete nije u stanju da se nosi sa ovom situacijom u kojoj se nalazi i nema nikoga ko bi mu pomogao, to može dovesti do brige, toksičnog stresa, depresije, izolacije i osećaja zaglavljenosti, nesreće i tuge, može se osećati kao da nije živo.
Tinejdžer ili odrasla osoba mogu se okrenuti alkoholu i drogama, samopovređivanju, razviti poremećaje u ishrani (bulimiju, anoreksiju…) ili mogu osećati i razmišljati da život nije vredan življenja. Dete kome su polomili krila pretvara se u odraslu osobu koja nije sposobna da leti.
Za sve nas je ljubav prema roditeljima prva ljubav. Prva velika bol je kada shvatimo da roditelji ne mogu da nas vole onakve kakvi smo. Ako razgovarate sa odraslom osobom koja kaže da mrzi svoje roditelje, i misli da su njeni roditelji najgori ljudi na svetu, a spremna je da zađe ispod tih osećanja, videćete da se ispod besa, mržnje, frustracije… krije ranjivost, bol i povređenost.
Svi želimo da budemo prihvaćeni
Svi mi imamo potrebu za bezuslovnim prihvatanjem i ljubavi, i samo smo to tražili od naših roditelja. Bez obzira koliko godina imate, deo vas i dalje želi videti potvrđivanje u očima vaše majke.
Kao odrasli ljudi, većina nas se osećala napušteno i odbačeno. Zastanite, povežite se sa osećajima koje ta iskustva donose. Možda se zbog toga osećate neželjeno, zbunjeno, nevoljeno, ružno, glupo, nesposobno, izolovani i sami…
Osećaj napuštenosti i odbačenosti mogao bi posejati katastrofu i doneti osećaj da vas nikad niko ne bi mogao voleti. A sada zamislite kako malo dete mora boleti neprihvatanje roditelja.
Kao roditelj možete naučiti nove veštine za interakciju s detetom, možete naučiti slušati ga, igrati se, biti empatični, gledati svet njihovim očima, videti koliko je teško biti tako malen i nemoćan. Možete naučiti biti u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom (u vama još uvijek živi mala osoba puna radosti i nade i snova).
Deca posmatraju sve što radite. Ne postoji bolji način da utičemo na njih nego da budemo osoba kakva želimo da oni postanu i da im odgovorimo onako kako želimo da i oni odgovore – iz sebe.
Neka vide doslednost između onoga što govorite i onoga što radite. Ali ako im kažemo da budu ljubazni i tolerantni, a mi se tako ne ponašamo, posramljujemo ih kada pogreše, šaljemo im vrlo čudne poruke.
Najverovatnije su i vaši roditelji pokušali dati sve od sebe, kako bi od vas napravili ljude, ali su grešili. Nisu želeli da vas povrede, nijedan roditelj to ne želi… Oprostite im, ali oprostite i sebi…
“Fale mi reči kojima bih izrazio svoju usamljenost, tugu ili bes.
Fale mi reči kojima bih izrazio svoju potrebu za razmenom, razumevanjem i prepoznavanjem.
Zato kritikujem, vređam ili udaram.
Zato sam uvređen, pijem ili sam deprimiran.”
Toma d’Ansambur
Ponižavanje je kažnjavanje ali i oblik društvene kontrole
Poniženje – Postoji li način da pomognete sebi?
Maltretiranje na poslu ili kako se odbraniti od poniženja?